e

Уторак 27.10.2020

Данас на програму :

Представа у част награђених : НАЦИЈА

РЕЧ РЕДИТЕЉА:

(…) Од прве идеје о представи знао сам да је правим за својеврсне затворенике, али са битном разликом да су ови затвореници смисао занемарили, а није им одузет. Читајући драму Чекајући Годоа имао сам проблем да схватим сваку Бекетову реченицу. Мислим да и даље не схватам сваку, али никада нисам имао проблем да разумем одакле те реченице долазе. Околности због којих је настао апсурдизам, ми поново (или и даље) живимо. Чинећи причу локалном, одвојили смо се од драме Чекајући Годоа и почели да користимо сегменте и мотиве из дистопијских романа. Желео сам причу о два пријатеља који и поред репресије система и даље не налазе у себи снагу да нешто промене и настала је Нација – дистопијска прича о пријатељима који на гробљу књига чекају смисао.

КОНЦЕПТ И РЕЖИЈА: Милош Миловановић · ИГРАЈУ: Ђорђе Ђоковић, Братислав Јанковић · КОСТИМ И ЛИКОВНИ ДИЗАЈН: Ана Колбјанова КОМПОЗИТОР: Драгослав Танасковић · ПРОДУКЦИЈА: Савремено позориште Крагујевац

ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ: Пројекција филма ЧВОРОВИ – ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О ДУХУ ЈЕДНЕ СЦЕНЕ 18ч, Галерија Дома омладине DJ EKIPA SOFA KRU 22ч, на Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац .

ИНТЕРВЈУ

Исидора Станишић, играчица и кореографкиња


Шта су највећи проблеми у независној продукцији плесног позоришта у односу на независну продукцију драмског позоришта?

Независну продукцију плесног стваралаштва додатно оптерећује непостојање адекватних простора/сала/сцена заинтересованих или профилисаних за плес. Та чињеница отежава како процес рада, тако и приказивање истог. Осим тога, деградирајуци однос по коме се рад плесача и кореографа мање вреднује од глумачког и редитељског, резултира мањим буџетом опредељеним за ову уметничку форму, иако она, за разлику од драмске, опстаје захваљујући конкурсима. Аплицирање на конкурс Министарства културе на пример, независно од неке институције, аутоматски подразумева правилником лимитирани буџет. Ја, као вишеструка добитница Парлићеве награде и ево, последње у низу, награде за најбољу представу на ИНФАНТ-у, добијам буџет за представу од 300 000 дин. То је смешно. Дакле, не могу да ангажујем играче, да не причам о ауторском тиму или изнајмљивању сале за пробе. Једино што преостаје је соло рад, на моју велику жалост. Радни процес реализујем у сопственој соби, а извођење у неком од доступних простора као што је Магацин или КЦ Барака…

У Вашем раду непрестано трагате за плесним језиком који је способан да искаже како најдубљи лиризам људског бића, тако и дело Бранислава Нушића. Унапређење којих околности би омогућило да вас разуме и шира публика, а нарочито млади, који нису навикли на тај језик?

Млади, као и публика уопште, одлично реагују на савремене плесне представе, те за унапређењем треба трагати у постпродукцији и маркетингу. Стално се сусрећем са изненађеним гледаоцима који нису знали да тако нешто постоји, и који онда долазе поново и поново, доводећи своје рођаке и пријатеље. Али такав процес је спор и без континуитета. Плес свуда одлично комуницира са публиком, али је код нас и даље скрајнут.

Који су изазови са којима се сусрећу плесачи у самосталном, индивидуалном раду?

Плесач и кореограф морају да су у константном тренингу, у размени, морају имати приступ новим сазнањима и плесним техникама, али пре свега простор за самостално истраживање. Кореограф, за разлику од редитеља, не почиње од текста или постојећег драмског предлошка, он сам креира тај текст својим телом, које постаје истраживачки апарат. На основу иницијалне идеје креира се концепт, драматуршка потка, а сам текст настаје кретањем. За то истраживачко кретање неопходни су сати и сати у салама, које немамо. Континуитет у одржавању телесне форме кроз свакодневне часове/тренинге савременог плеса, такође немамо, што доводи до повреда и физичког онеспособљавања играча. Индивидуални рад за мене је демотивишући. Највећи ужитак налазим у размени идеја и креација са играчима, композиторима и драматурзима. Соло рад није нешто што бирам, већ оно на шта сам финансијама осуђена.

Чега нас ускраћеност за загрљај још лишава?

Загрљај нас учи уклапању и лепоти уклапања, из тог разлога, он је лековит. Западно форсирање индивидуализма, довело нас је до губљења осећаја заједништва, што је толико видљиво сада у условима пандемије. Небрига за другога постала је бескрупулозна и уврежена, па је и уклапање постало непожељно. Оног тренутка када је популарна психологија прогласила self-love као највиши циљ, тада је љубав према другоме постала опасна јер, цитираћу једно такво штиво: Љубав је као тетрис – ако се двоје уклопе, они нестају!. Језиво.

ИНТЕРВЈУ:

Милош Миловановић, глумац и редитељ

Активно пратите фестивал од самог почетка. У чему се огледа посебност овогодишње селекције?

Мој је утисак да су две теме доминантне ове године. Преиспитивање сопственог идентитета и положај жена у друштву. Две универзалне теме које очигледно заокупљују пажњу стваралаца на независној сцени у Србији. Оно што је можда интересантније ове године је што се између селекције и одржавања фестивала догодила пандемија и што сада све те проблеме посматрамо из потпуно другачије перспективе. Драго ми је да се бавимо грађанским слободама, једнакошћу међу половима, животом који се мора заиста проживети у тренутку када смо усресређени искључиво на преживљавање. То нас враћа на неки здрав колосек и опомиње нас да нас чекају озбиљни проблеми када ситуација са Ковидом 19 прође.

Који естетски погледи повезују БАШТеАтар и Савремено позориште Крагујевац?

И БАШТеАтар и Савремено позориште интересују представе којe се једнако баве и садржајем и формом. Савремено и модерно су два прилично злоупотребљена термина у позоришту, али за мене они само наглашавају нужност форме у уметности данас. Позориште мора да преиспитује све, у овом тренутку и разлоге сопственог постојања, и то је начин размишљања и бављења који и фестивал и позориште желе да подрже.

Да ли се савременост представе Нација манифестује у њеном садржају или форми ?

За мене савремено, када је форма у питању, представља нешто ново у позоришту, тако да би било нескромно да ја као аутор причам о томе да ли сам донео нешто ново. А што се тиче садржаја, желео сам да теме којима се бавио Бекет приближим темама којима су се бавили писци мојих омиљених дистопијских романа и направим причу о свету који се суочава са својим крајем кроз визуру два неснађена пријатеља. Нажалост, нико у публици то не посматра као дистопијску причу. Шалим се, није нажалост.

На који начин околности везане за пандемију отварају могућност новог читања представе Нација?

Чекање бољих времена је као тема увек актуелно, макар у нашем друштву, али мислим да је ово један од најбољих тренутака за разговор на ту тему. Јасно је зашто. Шта ми радимо овде, то треба да се питамо. Срећом, ми то знамо. У овом огромном хаосу једно је јасно. Ми чекамо. То је цитат из текста који можда најбоље описује актуелност представе.

Шта угрожава развој независне позоришне продукције у региону, а шта га подстиче?

Недостатак континуиране подршке од стране државе је сигурно кључни проблем који је узрок осталих проблема. Независна сцена је у нашој земљи и даље, или извор додатних прихода уколико је у питању неки продукцијски неоптерећујући и публици питак пројекат, или дело махом младих ентузијаста који су принуђени да гледају како се њихова представа полако гаси од прве репризе јер немају новца ни за основне видове маркетинга. За било какву корениту промену потребно је да држава пре свега јасно покаже да жели развој независне сцене, али по том питању нисам баш оптимистичан.

ОКРУГЛИ СТО :

NOTHING CAN GO WRONG



Фото: Ана Ђурић

Округлом столу о представи NOTHING CAN GO WRONG присуствовалe су Исидора Станишић, ауторка и извођачица и Дарја Јаношевић, композиторка и пијанисткиња.

Након што је прочитао реч о представи и фрагмент из извештаја селектора, водитељ Милош Миловановић је отворио разговор питањем о настанку представе. Исидора Станишић је одговорила да је представа настала пре две године и да је премијера била одржана у децембру 2018. године. Мене је тада интересовало да се позабавим том потребом за безбедношћу, за заштитом. Објаснила је да се почетак те потребе везује за 11. септембар у САД – у, када су опште мере безбедности почеле да се примењују широм света. Интересантно ми је било како су те мере заштите остале на крају на снази, без обзира што је тада та опасност прошла. (…) То је просто та нека доктрина шока, што би рекла Наоми Клајн, која се онда злопотребљава и почиње тим страховима да се манипулише људима, јер је на Масловљевој лествици једна од основних људских потреба – потреба за безбедношћу. И онда кад се угрози нека од тих основних потреба (храна, пиће, безбедност, топлота) човек не размишља о својим вишим потребама. Не размишља шта му је ускраћено на неком интелектуалном и емотивном нивоу. С тим у вези, ауторка је додала да је након почетка пандемије, сама представа добила нови контекст. Мени је било занимљиво како сад одједном та потреба за безбедношћу бива изневерена, и како се сад заправо бунимо против тога да нас штите. Везано за питање драматургије пројекта, Исидора Станишић је рекла да је концепт направљен према топ-листи људских страхова, направљеној од стране светских психолога. Мени је било занимљиво да је смрт, на пример, тек на четвртом месту, а да је страх од јавног говора на првом. (…) Али да на крају заправо, од те силне заштите, безбедности, сви се некако изолујемо и онда се тај страх пребацује на другога (…) и онда долази финално до те усамљености, која постаје све радикалнија и која се заправо изједначава са смрћу. Милош Миловановић се сложио са тим да представа делује веома актуелно, па га је занимало колико се променила извођачка перцепција саме ауторке. Исидора Станишић је објаснила да се она труди да не буде цинична, јер сматра да свакако треба да штитимо себе и друге.

Мислим да управо та потреба и доследност у томе што носим маску, јесте порука да желим да заштитим другога. (…) Емпатија је оно што нам данас ужасно недостаје, а уметност је један од начина како се тренира емпатија. Јер живећи у уметничком делу, ми се уживљавамо у нешто што је други хтео да каже и на тај начин се емпатија развија. Исидора Станишић је истакла да је ово први пут да цео пројекат реализује самостално, јер јој је буџет онемогућио ангажовање сарадника. Додаје да јој је та околност тешко пала. Нисам имала мотивацију да сама са собом седим у сали и правим нешто. (…) И ту је Дарја онда много помогла. Дарја Јаношевић је објаснила да са Исидорм Станишић има одличну сарадњу. Довољна ми је само њена идеја, и пар реченица о томе шта она жели да пренесе публици, па да уроним у ту причу и да на звучни начин дочарам то што Исидора жели да подели са људима. Из публике се за реч јавио Владимир Ристић и рекао да је и њега највише изненадила чињеница да се страх од смрти налази тек на четвртом месту листе људских страхова. Исидора Станишић је приметила да нас савремена култура води трансхуманизму. То је најактуелније сад. Како да се очувамо што дуже, како да се пребацимо у неке технолошке продужетке – дигиталне загробне животе. (…) То је нешто што ме интересује за следећи пројекат. Јавила се и госпођа из публике која је замолила Исидору Станишић да на тренутак скине маску како би запамтила њено лице. Након аплауза који је уследио, Милош Миловановић је закључио разговор.

Уредници билтена:

Марија Пејин

Александар Лекић

Leave A Reply: