e

Петак 23.10.2020.

Данас на програму:

ТРИ ЗИМЕ

Три зиме представљају причу која прати историју једне загребачке породице и њихове куће у три кључна историјска тренутка (1945, 1990. и 2011), где свака година доноси важне прекретнице које утичу на судбину, не само јунака ове приче, већ и на читаву историју бивше Југославије. Између ратова, савремених политичких дешавања, и љубави, храброст да пронађу своје место у свету видимо првенствено кроз женске ликове ове породице које чине њен стуб већ генерацијама. Док пратимо њихов пут у данашњем времену, повремено са ретроспекцијом, присећамо се са чиме се једна породица сусретала у прошлости и колико је та прошлост заправо далеко до нас. Представа је настала као дипломски рад студената глуме у класи професорке Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов.

ТЕКСТ: Тена Штивичић · РЕЖИЈА: Јасна Ђуричић · СЦЕНСКИ ДИЗАЈН: Јасна Ђуричић · ИГРАЈУ: Никола Кнежевић, Исидора Влчек, Вања Ковачевић, Ксенија Митровић, Тамара Шустић, Аљоша Ђидић, Ана Рудакијевић, Стефан Бероња, Сташа Блечић, Бојана Милановић, Милош Лазић, Милош Лучић, Растко Мићић · ПРОДУКЦИЈА: Удружење студената драмског департмана Академије уметности, Нови Сад




ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ: DJ GORANCHE 22:00ч На Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац


ИНТЕРВЈУ

Aна Константиновић, редитељка

-Оснивачица сте колектива Ехо анимато који окупља младе професионалце из различитих облалсти позоришне уметности. Из којих потреба је настао овај колектив?

Ехо анимато је формално настао 2011. године. Основни разлог је била жеља да створимо простор, културни, јавни, а можда и физички у коме ћемо моћи да стварамо из сопствених побуда и радимо на начин који није могао да се примени ни у једној постојећој институцији. То је подразумевало окупљање екипе, одабир тема, али и проналажење средстава и копродуцената. Од почетка нам је било важно да створимо осећање заједнице, да окупимо различите уметнике у креативним процесима који су често били веома специфични и дуготрајни. Почело је са позоришним уметницима у ужем смислу речи, а сада већ радимо на томе да наш колектив укључи људе са веома различитим интересовањима.

-Која је цена уметничке слободе у контексту позоришног живота у Србији данас?

У позоришним институцијама цена је очигледно велика, толико да уметници врло често не дођу ни у прилику да је плате јер бивају скрајнути у самом почетку – рецимо већ при избору пројекта или сарадника. То значи да слобода може да се провуче на независној сцени. Тада је цена време посвећено такозваним административним задацима, писању пројеката, буџетима, порезима, непроспаваним ноћима. Дакле, мање времена за уметнички рад. Цена је, у неком смислу, и мања медијска присутност и самим тим доступност широј публици. Зато су фестивали као што је БаШТеАтар изузетно важни – подржавање независне уметничке сцене није само борба за различитост у култури већ и за све друге личне и друштвене слободе. Слободу да кажем шта мислим, да кажем шта осећам, да се играм. Награда је невероватан осећај да смо све урадили онако како смо желели и могли и да нам је рад пун нежности.

-Зашто је важно повезивање независних позоришних удружења и њихова сарадња?
Лично, сарадња и удруживање међу колективима, трупама и удружењима враћа ми веру у солидарност и у то да може да постоји шира заједница која ради на томе да се сви њени чланови развијају у разним смеровима. Да је могуће да постоји заједница у којој нема такмичења и у којој се подстиче аутономија. У контексту независне позоришне сцене у Србији, важно је да се повежемо јер тако можемо да делимо знања, идеје, ресурсе, па и трошкове. Независна сцена, па још уже – позоришна, представља веома мали проценат од оних 0,7% за културу. Зато је веома важно да нађемо начин да подржимо једни друге да се наш глас чује јер је он глас слободе.

-Сматрате ли да је у овом веку поезија маргинализована, и да ли лирски стихови у позоришту представљају својеврстан ангажман?

Верујем да поезија може да има многе форме, да се данас можда крије у инстаграм сторијима, гифовима или стикерима на улицама. Чини се да је уметност уопште све више маргинализована (поготово сада у време пандемије), па тако и поезија. Са друге стране, захваљујући многим дигиталним начинима дељења мисли и осећања, она је сада веома доступна и разнолика. Можда се само распршила у хиљаде делића и чека да на њу налетимо у неком неочекиваном тренутку. Поезија у позоришту за мене значи снажну присутност глумца и гледаоца, бити ту и сада, непосредно доживљавати речи, ритам, емоцију. Поезија је често сажета и набијена значењима и ако се схвати у ширем смислу, у себи крије потенцијал за много драмског. Аутентичност и присутност постају све ређи у јавном животу, па у том смислу, стихови јесу освајање тог простора слободе.

ОКРУГЛИ СТО

Фрагменти неспокоја

Округлом столу о представи Фрагменти неспокоја, присуствовали су Ана Константиновић, редитељка и глумци – Милица Стефановић и Жељко Максимовић.

Водитеља Округлог стола, Милоша Миловановића, најпре је интересовало зашто се ауторски тим определио за рад по мотивима дела Фернанда Песое, а нарочито његове Књиге неспокоја. Ана Константиновић је одговорила да је Песоа био њен лични избор, који је био узбудљив целом колективу. Он стварно представља некога ко покушава да пронађе смисао и да иживи све могуће животе, које је можда могао или није могао да иживи. То је нама било и са креативне стране интересантно, а и мени, у најличнијем смислу, интересантно као тема. Редитељка је истакла да један од разлога за експерименталност пројекта јесте чињеница да су Фрагменти неспокоја њен докторски уметнички рад. Са позоришне стране било је интересантно како то његово мноштво хетеронима, односно тај идентитет који он стално мултиплицира и никада није један, и никада не знамо ко је стварно Песоа, како то приказати у позоришту кроз глумачку игру, али и друге елементе који такође могу да постану својеврсни ликови. Ана Константиновић је закључила да је Песоино дело било добар материјал за истраживање позоришног језика. Милош Миловановић је споменуо драматуршкње представе, Марину Ћетковић и Тамару Барачков. Занимало га је како је настајао драмски текст представе. Ана Констанитиновић је објаснила да је процес започео истраживањем свих могућих доступних материјала везаних за Песоу. Онда смо бирали текстове који су заиста нама лично били занимљиви, којих је опет било много. Онда смо радили разне импровизације, у садејству са техником, али и чисто глумачке импровизације и онда се избор текстова, некако органски, свео на пристојну количину. Е онда су наступиле драматуршкиње, које су уз велики труд, пошто је све било веома фрагментарно и веома разнородно, успеле да направе некакву структуру заједно са нама, да то може да се чита на неколико различитих начина. Редитељка је нагласила да за њу текст представе није само текстуални материјал, већ и сви други елементи које су чланови ауторског тима унели кроз свој рад. Милош Миловановић је потом питао глумце да ли је актуелна пандемија утицала на формирање новог искуства у извођењу ове представе.

Милица Стефановић је одговорила да се на почетку процеса стопила са Песоиним богатим унутрашњим животом, али да се истовремено плашила да би публика то могла да доживи као потпуни ескапизам. А онда схватимо да је свако у неком периоду „короне“ живео бар тренутке, бар фрагменте нечега што проговарамо, што смо пробали да вам покажемо. Милоша Миловановића је даље занимало како је ауторски тим одлучивао који ће делови бити наративни, а који играни. Глумци су се сложили да су до тих одлука долазили интуитивно, кроз импровизације са Добривојем Миљановићем и Маријом Ковачином који су се бавили аудио-визуелним елементима представе. Милош Миловановић је поставио питање како аутори виде будућност позоришта, и да ли је позориште већ показало довољно стрпљења за актуелну ситуацију или треба и даље да чека нека боља времена. Жељко Максимовић је подсетио да је позориште већ преживело разне пандемије, па зато он сматра да ће преживети и ову актуелну. Сада су се хиперболисали проблеми који већ постоје, не само у нашој средини, везано за позориште, а поготово за независно позориште. „Корона“ је заправо извукла оне најстрашније сегменте тог неког ужаса у ком се ми налазимо. У вези са тим, он сматра да треба да разговарамо о садашњости позоришта, невезано за корону. Мислим да ће многи пропасти, као што ће на припмер многе туристичке агенције пропасти. Милица Стефановић се надовезала и рекла да у целој ситуацији њу највише погађа чињеница да постоји раслојавање међу колегама. Институционални део сцене се стварно сад још више удаљава од свих који делују ван тога. Јер нема солидарности. Ана Константиновић је за крај истакла неопходност опште људске солидарности и позоришта које негује везу са реалношћу. Такође, напоменула је да је фестивал БАШТеАтар значајан због осећаја припадности који буди код уметника на независној сцени. Са њом су се сложили и глумци, при чему је Жељко Максимовић нагласио да му је посебно драго што фестивал пркоси централизацији културе.

Сутра на програму:

KAUČING & APARTMAN 20ч, Галерија Дома омладине,

ИЗ ИЗВЕШТАЈА СЕЛЕКТОРА:

Ова представа излази из позоришне зграде и води нас у бар, клуб, кафану… Kaučing&Apartman на интелигентан и духовит начин преиспитује мушко-женски однос у савременом, на много нивоа компликованом добу. Говорећи о аферама, романсама, браковима и разводима, жене на каучу покушавају да дефинишу проблем и, уз доста вискија и музике која произлази из ове, у извесном смислу, и стенд ап дискусије, покушавају да га превазиђу. Музичке нумере (има их 7) се преплићу са радњом „на сцени“, што овај „кафански“ позоришни догађај приближава и концерту. Александар Ђинђић

О ПРЕДСТАВИ:

Пројекат представља спој позоришта и концерта. Текст је настао као последица огромне, инвазивне кампање да савремени човек мора да промени своје навике живота и усаврши се – поред свих препрека, искушења и пре свега мушко-женских односа. Две жене, седећи на каучу, разматрају на веома духовит и релаксиран начин све званичне и незваничне методе за исправљање тела и душе, уз велику количину вискија који помаже. Све ове методе постају једна апсурдна слика, кроз комичне карактере наших антијунакиња које се носе са животом уз велики напор, али и ведро, баш као гледаоци који треба да осете олакшање што су такви какви јесу. Песме се припајају целини и природно преплићу са радњом, јер су проистекле из истог провокативног и атрактивног стила. АУТОРКА ТЕКСТА И ПРОЈЕКТА: Душанка Стојановић Глид ИГРАЈУ: Душанка Стојановић Глид, Александра Јанковић ВОКАЛ: Марија Вицковић КОМПОЗИТОРИ: Марија Вицковић, Мико Алексић и Владимир Пејковић (песме Ендорфин и Молекул) · ПРОДУКЦИЈА: Салон салут, Београд

Јавно читање драме Тамо где певају, Филипа Грујића 17ч, Дом омладине, Сцена Славица Слаја Урошевић

DJ АLEX MARK 22ч, На Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац

Leave A Reply: