e

Данас на програму:

Епске игрице – Женидба Душанова

Након трагички интониране и полемички обојене епске игрице Зидања Скадра, Уметничка група Hop.La! с радошћу вас позива на свадбу.

Док чекају да се обави церемонија венчања српског цара Душана и латинске принцезе Роксанде, гости из Призрена, Вучитрна, Леђана и са Шар-планине упознаће се са околностима и кривичним делима која претходе овом свечаном догађају. Ако неко има нешто против овог брачног и/или политичког савеза, нека каже сада, или нек заувек ћути.

Весеље је намењено учесницима старијим од 11 година.

Аутор: народна песма

Редитељ: Анђелка Николић

Сценографија и костим: тим представе

МУЗИКА: Ах.Ахилеј

Играју: Анита Стојадиновић, Ђорђе Живадиновић Гргур, Игор Филиповић

ИНТЕРВЈУ

Миља Мазарак, редитељка представе
Овде је лепо – сечем дрво, једем пасуљ

“Млади су пасивни. Млади су лењи. Млади нису оправдали очекивања старијих генерација.” Чије су ово, заправо, реченице? Да ли млади нису оправдали очекивања старијих генерација или старије генерације нису направиле довољно добар свет за младе?

Ове реченице су део атмосфере у којој данашње генерације стасавају у Србији. То су само неки примери онога што ми, млади, о себи углавном чујемо свуда око нас, као неки шум који је у позадини свега што се дешава. Ја верујем да сваки човек може постати бољи ако слуша да је добар, ако му се то говори. С тим у вези, ,,осуђивати” младе да су пасивни, лењи, незаинтересовани итд. никоме ништа добро не може да донесе. Не мислим да проблем очекивања и разочарења у овом случају има или треба да има кривца… Само, овакве ,,осуде” младих генерација просто не помажу никоме. Мој осећај је да су генерације рођене деведесетих у Србији одрастале у атмосфери разочарења, безнађа, исцрпљености… Старији су се борили и уморили се. Из најбоље намере, створио се тај притисак очекивања од младих да наставе борбу у коју више нико не верује. Није ствар у томе ко је погрешио… Свако жели да живи боље.

Да ли данас код нас млади људи губе радост живота и стварања? Имају ли снаге и подршку да направе промену и шта је потребно да би се промена десила? Када је све неизвесно и када је егзистенција сваког дана поново упитна, онда је тешко одржавати радост живота и радост стварања… Јер, то би ваљда значило да си узбуђен поводом своје будућности, а не уплашен, престрашен… Млади људи имају снаге да направе промену али троше ту снагу на споредне ствари и онда испада да је немају довољно. Исто тако, немају баш ни довољно светлих и инспиративних примера око себе, на које могу да се угледају. Што се подршке тиче, мени се чини да истинске подршке има јако мало. Барем ја не осећам ту подршку од људи који заиста одлучују о нечему. Чини се да је још увек једна од највидљивијих карактеристика нашег друштва мањак интересовања за шире добро и немарење за своју улогу у побољшању квалитета живота истог тог друштва. Још увек је једини приоритет устоличити се и учврстити своју позицију – а то је много више ствар менталитета него политике. Разлог овоме је, наравно, неизвесност садашњости а камоли будућности и недостатак било какве сигурности, као што сам већ поменула…  Дакле, то је зачарани круг. Оно што је потребно да би се изашло из њега су пре свега храброст и људскост.

Има ли довољно места (простора) да се млади уметници изразе, а да то ипак не остане у сенци или невидљиво за ширу јавност? И, ако постоје, која су то места?

Када причамо о широј јавности, а не о кругу људи, ако таква места постоје има их јако мало. У позоришту су то појединачни случајеви, ексцеси, који не потврђују правило и ништа није довољно јасно нити стабилно да би се на то могло ослонити.

Каквом Вам се чини идеја о оснивању оваквог фестивала који се бави искључиво независном сценом?

Драго ми је. Мислим да је у условима у којим тренутно живимо и радимо јако корисно што постоји једна оваква иницијатива која омогућава простор за видљивост младих уметника и размену њихових искустава. Ипак морам да признам да оно што је мене лично одувек мало бринунло јесте категорисање само по себи и одвајање на ,,ово” и на ,,оно”. Хоћу рећи, искључивост у било ком облику код мене изазива отпор. Волела бих када би на позоришним фестивалима генерално, биле добродошле представе и са независне сцене, и из институција, и студентске – равноправно… Када би једини критеријум био квалитет идеје и успелост реализације, а не одакле она долази и из којег буџета се финансира. Да покушам да будем мало јаснија: постоје, рецимо, неке студентске представе које су по свим параметрима квалитетније од многих представа са редовних репертоара институција. Зато би било лепо да се на местима као што су фестивали тај однос мало уравнотежи. Такође, присуство само једне институционалне представе на фестивалу где су већински представе са независне сцене, можда би допринело да представе које не припадају институцијама добију исту важност у јавности и друштву. Без обзира што је то можда утопијски начин размишљања, ја нешто не могу да побегнем од њега. Када размишљам о овим питањима увек се сетим једне реченице из Лехманн-овог Постдрамског казалишта. ,,И у мејнстриму пливају прекрасне рибе, а смећа има и у подрумима авангарде.”

ИНТЕРВЈУ

Анђелка Николић, редитељка представе Епске игрице – Женидба Душанова

Трупа ХопЛа је управо у Марковцу отворила позориште. Браво и свака част! Можете ли да нам кажете нешто више о томе?

„Позориште на селу“ је програм који током јула и августа реализујемо у простору једног сеоског домаћинства у Марковцу. Састоји се од позоришних радионица за око 40 малишана из овог села, које ће се окончати јавном презентацијом, и од неколико гостовања намењених одраслој публици, у амбијенту старог коша за кукуруз, и дворишту. Пројекат су ове године подржали Женски фонд за реконструкцију и Министарство културе и информисања, надамо се да ћемо и наредних година имати могућности да даље развијамо капацитете овог простора за који бисмо волели да прерасте у Сеоски културни центар, са активностима и програмима који повезују локално становништво из уметнике из разних крајева, и дисциплина. Крагујевац нам је географски близу, а ваш фестивал и близу и близак по начину размишљања, надам се да ћемо имати прилике да сарађујемо и на селу.

У овом наставку “Епских игрица” бавите се тиме колико је убистава и кривичних дела урађено да би се принцеза Роксанда удала за цара. Има ли у том насиљу споне са нашом садашњошћу?

Управо давањем правих имена тим догађајима који се у песми називају јунаштвима ми правимо спону са данашњим временом, које се, макар номинално, залаже за вредност људског живота.

У “Зидању Скадра”, млада Гојковица бива жртвована да би се саградио град. У “Женидби Душановој”, Роксанду нико не пита да ли жели да се уда за цара Стјепана. Очигледно је да су мушкарци ти који одлучују о женској судбини. Шта је са женама? Где је њихово право на слободу и мишљење? Где је било тада, а где је сада?

Положај жена у средњем веку био је јако лош, а данас бољи него тада, али лошији него пре, 30 или 40 година, у време СФРЈ, и то је забрињавајуће. Једном освојена права и слободе нису гарантована и заувек дата, морају се изнова освајати, а  ја се бојим да моја генерација тога није баш свесна.

ОКРУГЛИ СТО

Овде је лепо – сечем дрво, једем пасуљ

Четврте вечери фестивала, у оквиру главног програма фестивала, одиграна је представа Овде је лепо – сечем дрво, једем пасуљ. Представа је настала у копродукцији Факултета драмских уметности и фестивала ФИСТ. Округлом столу присуствовао је највећи део ауторске екипе представе. Публици су се најпре представили аутор текста Филип Грујић и редитељка Миља Мазарак, а касније и глумци Марко Мак Пантелић, Јелена Симић и Филип Хајдуковић. Александар Ђинђић замолио је аутора да објасни како је дошао на идеју за овај драмски текст.

Тај терен регрутног центра је дошао зато што смо ми као генерација склони томе да не можемо да се укалупимо негде и мислим да је то управо оно што нам, на крају дана кад останемо сами, фали – да нас неко усмери негде. Мислим да је неминовно да, ако се догоди неко “срање”, да ће то бити зато што нисмо довољно усмерени и што не знамо шта ћемо са нама самима, а да је на нама препустити се нечему што те укалупи и, на крају крајева, нечему како се некако спроводи насиље над нама кроз медије и кроз државу и начин на који се она води, то неминовно води до тога да ћемо ми постати емотивно неизбалансирани, емотивно крајње истрошени и способни једино да стојимо као зомбији једни поред других и радимо оно што треба да се ради да би ми могли да опстанемо, да би ми могли да функционишемо и да би држава, на крају крајева, могла да функционише са нама. Јер, уколико ми не умемо да функционишемо сами са собом и не умемо да остваримо односе због превеликих очекивања са стране због свих тих “кретенских” текстова који се појављују и “кретенских” новина које нас ограничавају и које су спроведене над нама свакодневно и кроз медије и кроз друштво, пријатеље, породицу која би требало да буде ослонац, а најчешће су “шут у дупе”. Просто, мислим да је регрутни центар једино место где ће бити лако бити нико.

Редитељка је замољена да каже нешто више о животу представе.

Ово је копродукција Позоришног студија ФДУ и Фиста и ја сам зато то и урадила, да бих имала озбиљнији буџет. Не финансира се сада више никако,  ово  је треће извођење после дипломског. Дипломски је био у марту прошле године, па је била велика пауза, па сад у јануару када смо ишли у Будимпешту и играли, па онда нисмо играли до априла, па нисмо играли до сад. Ја се надам да неће то постати судбина ове представе, да тако изгледа њено играње, јер је опет велики тај стрес око играња након толико неиграња, тужна сам због тога.

Глумац Филип Хајдуковић испричао је публици своје утиске о раду на представи.

Филип нам је, иако је тако млад, донео један врло компликован текст. Ја мислим да је ово један јако битан текст, за нас младе пре свега, и наравно да је било инспиративно зато што је доста тачно и доста нас се пронашло ту. Свако мисли да је његово време најгоре и као: “нама је теже, вама ће бити супер”. Али мислим да је оно што је дефинитивно да је све више таквих младих људи о каквима је он писао, а то су буквално млади људи који не заврше нигде, који се не нађу нигде и заврше никако. То не мора да буде регрутни центар, али ја сам у свом животу упознао много младих људи који су завршили буквално нигде и који нису имали никакво решење. Јер, некако све је више норми, све је више правила и самим тим све је мање људи који ће се пронаћи ту, јер све је ригорозније. И мислим да је зато то јако, јако битно за нас и да није постало модерно бити депресиван или неснађен и усамљен, него да је то једна истина – мислим да се у већем делу света озбиљно баве тиме, а ми малo каснимо.

Уредници билтена:

Милош Миловановић

Борјанка Љумовић

Александар Лекић

Leave A Reply: