e

Данас на програму:

Овде је лепо – сечем дрво, једем пасуљ

Представа се састоји од 3 различите приче о младим људима, који због различитих потешкоћа, не успевају да пронађу пут до самоостварења и беже у Регрутни центар – метафору лакших избора. Момак у Регрутни центар одлази како би се ослободио љубавне везе јер проблеме који су нормални у свакој љубавној вези није препознао као нешто за шта је вредно борити се. Јегер у Регрутни центар одлази да би се ослободио утицаја свог оца који је на њега положио превелики терет очекивања и затрпавао га амбицијом без да му заиста икад пружи подршку, нежност и љубав. Сестра у Регрутни центар бежи од своје породице која је гуши и која јој онемогућава да оствари контакт и блискост са другим људима иако јој сама породица љубав и блискост не даје. У епилогу представе Момак, Јегер и Сестра се срећу у Регрутном центру – месту које им омогућава једноставан, механички начин постојања без осећања.

Аутор: Филип Грујић

Редитељ: Миља Мазарак

Сценографија и костим: Катарина Ињац, Маргарета Маринковић

МУЗИКА: Драшко Аџић

Играју: Марко Мак Пантелић, Јелена Симић, Филип Хајдуковић, Филип Грујић и Иван Павловић Гизмо

ИНТЕРВЈУ

Данка Секуловић, коауторка представе Not the right leg

Да ли се на академијама драмских уметности довољно пажње посвећује физичком театру?

Нажалост не. Ја сам дипломирала драматургију на Академији Уметности у Београду, и једва да се сећам помињања било каквог сем драмског театра. Програм је обухватао широко поље драмских текстова, филмске, тв и позоришне режије, естетике, социологије, историје, додатне часове где смо учили о разним медијима са којима данас живимо… Да не буде забуне, ја сам своје студије јако волела, и верујем да користим научено – Али физички театар, луткарство, савремени плес и, лични фаворит, савремени циркус то све сам морала сама да откривам. Не знам каква је ситуација на другим академијама, али ми се чини да је слична. Можда ускоро буде другачије.

Недавно сте добили награду на Фестивалу пантомиме и монодраме. Колико Вама лично значи та награда и да ли мислите да је она, на неки начин, потврда да театар покрета бива препознат и цењен као и традиционално позориште?

Велика је част добити награду која носи име Љуба Мољац. Поготово што је то глумачка награда, а као што сам горе напоменула, нисам дипломирани глумац.

Рад на овој представи је био истраживачки и јако слободан, тако да и сама представа претаче једну позоришну форму у другу. Ми смо наслутиле да нам је истраживање било успешно по реакцијама публике, али награда је ипак донела нови вид потврде.

Што се тиче потврде да театар покрета бива препознат и цењен као и традиционално позориште… Бојим се да немамо простора да лако и брзо одговоримо на ово потпитање.

Циркусферу као место у ком се бавите циркуским вештинама, као и Три гроша који су Ваша подршка и стоје иза Вас у овом пројекту? Где би заинтересовани могли да гледају оно чиме се бавите у Циркусфери?

Удружење Циркусфера постоји већ 10 година, и бави се савременим циркусом. У опусу нашег рада налазе се бројне представе као и редовни едукативни програми. Сви са циљем да развијемо уметнички израз који је све популарнији свуда у свету. Срце удружење куца у просторијамa КЦ Магацин у Краљевића Марка у Београду. Најзначајнији циркуски догађај за нас је свако Циркобалкана фестивал. Ту се сусрећу регионалне и европске представе, а следеће издање фестивала је у септембру у Београду, у оквиру пратећег програма Битефа.

Три гроша је независна позоришна организација. Поред представа баве се и едуковањем будуће позоришне публике од малих ногу. Три гроша сарађује са бројним независним организацијама, трупама и поједницима и заједно се залажу за отворену, слободну и солидарну сцену. Тренутно броји чак осам играјућих представа, редовна играња као и гостовања на фестивалима можете пратити на сајту или друштвеним мрежама.

Представа Not the right leg  је друга по реду сарадња између чланова обе организације. Трећа се крчка, и очекује до краја сезоне.

У представи се бавите питањем може ли оно што нас ограничава да постане наша предност. До каквог сте закључка дошли?

У представи се бавимо тим питањем, и дошли смо до одговора- шта смо закључили прилично јасно се види у представи.

Каквом Вам се чини идеја о оснивању оваквог фестивала који се бави искључиво независном сценом?

Није лако бити део независне сцене, и зато се још више поносимо нашим радом и једва чекамо да будемо део и независне фестивалске приче. Да будемо у друштву које је у сличним условима стварало и борило се за свој рад, то увек има своје предности.

ОКРУГЛИ СТО

Трећег дана фестивала, на округлом столу о представи Not the right leg, публици су се представиле редитељка представе Ана Поповић и перформерка Данка Секуловић. С обзиром на то да представа обједињује циркуске вештине, пантомиму, луткарство и друге, за драмско позориште, неконвенционалне форме, најпре говорило о животу представе и поставило се питање да ли за овакве представе има места у институцијама. Публици се обратила редитељка.

Ја разумем ризик који би, рецимо, институције поднеле да преузму овакву једну представу у својој продукцији. У ствари, продуценти размишљају да не постоји публика за овакву представу – ја морам да признам да се не слажем са тим, мислим да публика и позориште треба да се развијају истовремено. Ако не дајете простора оваквим представама да се чешће играју, публика неће моћи да се навикне на њих и да разуме тај језик. Некако, то све треба да иде узајамно. Дом културе Студентски град је једна институција у Београду која је, чини се, ван тог мејнстрим светла, па има најбољи годишњи програм, не само у смислу извођачких уметности. Међутим, они нису продуцентска кућа, они имају велике проблеме да нас угосте, јер њихов статут није тако регулисан. Са друге стране, Упаковане (представа исте редитељке) су морале дa се угасе да би ова представа могла да добије свој простор. Сада Данка и ја спремамо трећу заједничку продукцију и одустале смо од студентског града где би нам било можда најлакше да добијемо сцену, зато што би то значило да морамо да угасимо ову представу која још увек није задовољила апетите београдске публике, која је, такође, играна камерно тамо и редовно препунимо сцену јер нам је жао да људе оставимо, нарочито људе који по цичи зими дођу да гледају представу. Али, ето има пар нас ентузијаста који смо заљубљени у ову форму и нас храни и усрећује бављење овим, тако да нећемо тако лако одустати.

Модератор је онда поставио питање како се перформери који се баве овим видовима извођачке праксе усавршавају, с обзиром на то да код нас не постоји формално образовање ни за једну од тих вештина. Одговорила је Данка Секуловић.

Као што сам рекла, завршила сам драматургију, онда сам мало радила у Луткарском позоришту Пинокио и након тога сам ишла у Русију на специјализацију
за луткарску режију, коју опет нисам успела да завршим – ту је било пет нивоа, ја сам имала новца за један, зато што се
кафана где сам скупљала буџет затворила, тако да сам изгубила спонзора, да тако кажем. А циркуске вештине и све то преко Циркусфере, мислим кроз њихове едукативне програме, они су ме углавном слали ван земље на обуку. Затим сам јако брзо постала један од инструктора. За савремени плес сам пар часова стизала да урадим, углавном у Магацину код колега који тамо држе часове, опет све добровољно и без новчаних надокнада, а глумом се баш никада нисам бавила. Али мама ми је глумица, па сам можда нешто повукла. Тако да, ето, толико. Углавном захваљујући Циркусфери и путовањима у иностранство. 

Александар Ђинђић је онда дао реч публици. Драматург Димитрије Коканов се надовезао на тему образовања.

Код нас изостанак формалног образовања подразумева и изостанак формалног запослења, а да се никако није системски проблематизовала чињеница да смо једна од ретких земаља која не едукује чак ни класични балет, а онда, наравно, нисмо дошли ни до неокласике, а камоли до савременог плеса, а камоли до студија пантомиме, а камоли до студија савременог циркуса. То је једно баш проблематично поље, а онда имамо тај формални проблем препознавања разлика у томе и финансирања. Ми не препознајемо то да је наш највећи национални плесни фестивал заправо фестивал неокласике и класичне игре а не савременог плеса, и онда цео буџет фонда за финансирање савременог плеса одлази њима. И наравно да сте ви онда инцидент који се тамо негде дешава.

Представа проблематизује извођачко тело. Поставило се питање да ли је повређено тело, тело са инвалидитетом или било које тело које није нормативно здраво и даље извођачко. Редитељка је одговорила да је свако тело које стоји на сцени и нешто ради извођачко тело и да такве предрасуде не би смеле да постоје, али да за такве извођаче, нажалост, углавном нема места на сцени. Онда се у разговор укључила и перформерка.

Давно, тек што сам завршила факултет, ишла сам на летњу школу у Улм на југу Немачке, на академију која је посебна баш зато што је имала разумевање и она је примала глумце са инвалидитетима разноразних врста, и једна од најстрашнијих ствари које сам чула је зашто друге академије не желе да примају, на пример, људе који имају болест стаклених костију. То је зато што им је век кратак и не желе да улажу у нешто што неће трајати. Тако да је то свуда тако. Ето, Немачка има само једну школу која има слуха и за особе са инвалидитетом. А ми смо сада направили инклузију у високом школству. Налази се на првом спрату без лифта.

Сутра на програму:

ЧВОРОВИ

Документарни филм о духу једне сцене

21:30 Галерија Дома омладине

“Чворови, документарни филм о духу једне сцене” је филм Милене Арсић, Тамаре Тодоровић и Ђорђа Нешовића настао поводом тридесетогодишњице од настанка дечије позоришне радионице и драмског студија Дома омладине.

Епске игрице – Женидба Душанова

20h Башта Дома омладине

Из извештаја селектора:

У овој “другој епизоди” Епских игрица редитељка се бави песмом “Жениба Душанова” и посматра догађаје који претходе великом весељу – склапању брака између српског цара Душана и латинске принцезе Роксанде. Тај догађај редитељка заједно са глумцима разлаже, постављајући важна питања са сцене, чиме се отвара жив дијалог са публиком. Ове Игрице Анђелка Николић смешта у простор кафане, дели нас у сватове и веома пажљиво слуша како ћемо и да ли ћемо се уопште осврнути на кривична дела која су почињена пре овог свечаног чина. Питање кривице и казне, рада судства, кривичног закона више су него актуелна код нас данас. На сву срећу, ова представа је и духовита, па тако све свадбене жртве, ћутње судства пред, за цео свет видљивим, злочинима можемо лакше уз музику да „оплачемо“.

О представи:
Након трагички интониране и полемички обојене епске игрице Зидања Скадра, Уметничка група Hop.La! с радошћу вас позива на свадбу.
Док чекају да се обави церемонија венчања српског цара Душана и латинске принцезе Роксанде, гости из Призрена, Вучитрна, Леђана и са Шар-планине упознаће се са околностима и кривичним делима која претходе овом свечаном догађају. Ако неко има нешто против овог брачног и/или политичког савеза, нека каже сада, или нек заувек ћути.
Весеље је намењено учесницима старијим од 11 година.

Аутор: народна песма « Редитељ: Анђелка Николић Сценографија и костим: тим представе « музика: Ах.Ахилеј « Играју: Анита Стојадиновић, Ђорђе Живадиновић Гргур, Игор Филиповић

Уредници билтена:

Милош Миловановић

Борјанка Љумовић

Александар Лекић

Leave A Reply: