e

Данас на програму

Not the right leg

Представа је аутобиографски соло перформанс Данке Секуловић, циркуске акробаткиње суочене са професионалном повредом. Описује процес опоравка и све оно што он носи, постављајући кључно питање да ли је повређено извођачко тело и даље функционално извођачко тело. Представа се поиграва разним позоришним и парапозоришним средствима, савременим циркусом, савременим покретом, плесом, луткарством и анимацијом тела и објеката и успешно комуницира са публиком, без иједне изговорене речи. У питању је копродукција две организације из Београда, Циркусфере и Три гроша. Дом културе Студентски град подржао је продукцију понудивши сцену за припрему и редовна месечна играња. Захваљујући Француском Институту велики део материјала за представу настао је током истраживачке арт резиденције у Паризу у Cite Internationale des Arts програму.

АуторИ: Данка Секуловић и Ана Поповић

Редитељ: Ана Поповић

Сценографија и костим:

Каркатаг колектив – Сенка Радивојевић

Играју: Данка Секуловић и Бранко Џиновић

ИНТЕРВЈУ

Сашо Димоски, аутор представе Шума мог дрвета

Колико је у Северној Македонији физички театар признат и препознат?

Перформансни облици позоришта поседују универзалне језичке прагме које је лако препознати, с којима је лако поистоветити се као публика; није проблем разумети перформанс, физички театар, већ је проблем креирати га – с обзиром на то да је театарска школа код нас јако традиционална, заглављена у passé методологији. Говор тела у кризи тражи другачији приступ, тражи да се позориште промисли с друге стране речи. Признати физички театар на овим просторима – значи признати појединце или групе које третирају позориште као властиту лабораторију у којој се испитују и преиспитују канонизиране технологије текста, редитељског поступка, глумачке изведбе, релације текст-тело, текст-простор, текст-звук и плуримедијалност позорнице генерално.  

Где наступате са својом представом и да ли има интересовања за представе које не припадају традиционалном позоришту и институцијама?

Шума мог дрвета је имала своју премијеру на камерној сцени театра Џинот у Велесу 27.4.2017, који је и технички копродуцент пројекта. Након премијере, представа је приказана на неколико фестивала: МОТ – Скопље, Тара-ра-бумбија – Благоевград, Бугарска, Бабел – Трговиште, Румунија – где је освојила награду за најбољу представу на малој сцени, затим фестивал Бомб у Сеулу, где је била приказана три пута у оквиру фестивала, онда на фестивалу Стоби, као и пар изведби на сцени где је била премијера. Интересовање за представу је одлично, а у прилог томе говоре селекције наведених фестивала и податак да је до сада изведена више од двадесет пута.

У оквиру пратећег програма на Фестивалу, имаћете и промоцију своје књиге. Можете ли да нам кажете нешто о томе? Да ли је за Вас писање потреба колико и бављење позориштем? Књигу Алма Малер је за Србију издала Лагуна, превод је урадио Зоран Пеневски, промоција књиге је била у Београду пре две године. Поред македонског издања које је публиковала Култура, као и српског издања, роман је издат и у САД за Dalkey Archive Press и драматизован за истоимену представу која је била на репертоару Македонског народног позоришта, а у претпродукцији је и представа за La Mama театар у Мелбурну. Роман има музичку структуру – десет Малерових симфонија воде читаоца кроз емоционална стања насловне протагонисткиње, кроз њен живот и смрт са Густавом Малером. Што се писања и позоришта као потребе тиче, то су две осе мог живота које се често уједине, о чему говори преко двадесет позоришних продукција и девет првих публикација на неколико језика.

Представа говори о самоспознаји, о тражењу и проналажењу себе. Да ли је зона удобности постала место у ком се задржавамо предуго, не усуђујући се, можда и никад, да из ње искорачимо?

Искорачити из зоне удобности је једини начин да пронађемо себе, открити себе преко граница те зоне, све до следеће зоне удобности – онда је напустити поново и поново тражити себе. Шума мог дрвета испитује управо ову путању, трајекторију која се окончава са крајем самог живота. Крај физичког тела је и крај могућности за самоспознају; на овој разини – представа показује однос појединца према својим жудњама, страховима, према својим сновима, потребама, однос према компликованом стању бића које се мења у ходу. Зато се мора искорачити ван зоне удобности, како би се пратила потреба за (само)спознајом. Остало је лаж.

Каквом Вам се чини идеја о оснивању оваквог фестивала који се бави искључиво независном сценом?

Поздрављам иницијативу и драго ми је што могу да будем део овог позоришног  формата који је неопходно подржати због властите му крхости с једне стране, као и због ентузијазма због којег углавном и постоје независне и алтернативне позоришне продукције. У ово наше доба кризе неопходно је бити независтан, ументички бар; глас независне позоришне сцене се мора чути гласно, јер увек има нешто велико да поручи и то на аутентичан начин.

ОКРУГЛИ СТО

Шума мог дрвета

Разговору о представи Шума мог дрвета присуствовали су аутор Сашо Димоски, редитељ Александар Ивановски и извођач Васил Зафирчев. Модератор је најпре прочитао образложење селекције, а онда замолио ауторски тим да публици каже нешто више о раду на представи и настанку драмског текста. Најпре се публици обратио Сашо Димоски.

Представа је настала тако што је девербализован један други, велики материјал. Текст је био резултат овог процеса, а кад је текст процес, онда је све процес. Начин на који перформер изражава говор тела у кризи, поред свих вербалних и невербалних средстава, све је то настајало у том постдрамском лабораторију којим смо се ми бавили.

Редитељ представе је рекао да је ова представа заправо једна серија утисака сваког од аутора индивидуално и уопште генерације којој они припадају.

Просто ми када причамо о овој представи, причамо о неком путовању, о тражењу неког свог простора и то је било једно од најјачих полазних тачака у материјалу. Та ситуација у којој се наша генерација налази, која сад није ухватила довољно прошлости да би живела тамо и не зна апсолутно ништа о будућности да би тамо негде себе пројектовала и сад покушава себи наћи неко место, неко парче земље на које би стала, неки корен свој, неко своје дрво око ког би се свила и око ког би градила неко значење, неку поенту живота. Тако да је та фракција од неколико тачака за мене била нека стартна позиција из које смо ми сад пробали да створимо ту одисеју човека и главни проблем којим смо се ми бавили је био наћи језик који ће говорити истинито о тој одисеји. Истинито не у моралном смислу, него који ће говорити најближе начину на који ми размишљамо и видимо те ствари и на који начин би ми данас као извођачи и као људи који желе да комуницирају са осталим људима изградили тај језик. Очито, не пуно преко речи као што се и види, већ преко неких других ствари.

Извођач Васил Зафирчев је поменуо и тему бегунца којом су се у процесу настајања представе бавили.Представа у суштини за мене значи бекство од себе да бисмо брже стигли до себе. То је један врло интересантан проблем који намеће садашњост, свет у коме живимо, та експанзија материјализма, тај конзумеризам у који смо сви запали. И зашто се представа тако зове? То је једна чувена зен прича која каже да, ако једно бамбусово дрво крене да пада у једној шуми, ако нико не види да је дрво пало, да ли је дрво пало? То је један јако интересантан филозофски принцип који управо говори о томе да ми морамо побећи од себе таквих какви смо да бисмо стигли до тога какви желимо бити. Ова је представа врло интимна за све нас. Она је јако аутотематска, аутореференцијална, ми смо истраживали неке наше интимне, личне проблеме у овом свету у ком живимо. И то је, по мени, најпровокативнија ствар ове представе која и покреће тај енергетски ток који се ствара између извођача и публике. Ја то јако снажно осећам. Без обзира на интелектуални капацитет публике, без обзира да ли разуме, она осећа. И то је једна јако чврста веза која се ствара између извођача и публике и то сам вечерас снажно осетио. Морам се захвалити публици, било је дивно.

Александар Ђинђић је замолио ауторе да испричају публици нешто о животу представе и о томе како различита публика реагује на њу. Одговорио је Зафирчев.

Представа је увек жива, јер је увек у тренутку сада и ту и увек је нова, увек је свежа, увек је тачна и увек се качи на енергетски ток који ствара с публиком. Мени је то најпровокативније у представи – како представа комуницира са различитом публиком. Као што је рекао Александар, она не познаје географију, не познаје конвенције, не познаје језичке баријере, она комуницира с публиком на неком другом нивоу, мало вишем.

Редитељ представе је замољен да појасни положај, најпре уметнички, своје генерације за коју каже да “није ухватила довољно прошлости да би живела тамо и не зна апсолутно ништа о будућности да би тамо негде себе пројектовала”.Супер је зато што нисмо довољно дуго живели да би то оставило неке трајне последице на нас. Али смо довољно дуго размишљали о томе, ја сам деведесетих имао само десет година, али сигурно да је остала нека мисао шта се ту дешавало и зашто је то било битно и шта је вредно задржати од свега тога. Рецимо, у погледу позоришта, ми на овим просторима имамо исти едукативни приступ, не знам ни да ли је то Станиславски. Ја нисам сигуран да је то баш оно што смо прошли. Али није ни толико битно. Јер, живећи на овим просторима, једна од великих богатстава је та слобода, комуникација са западом и истоком. Кад одем на неку конференцију, ја имам проблем да објасним да ли долазим из западне или источне Европе или јужне и шта то значи у позоришном смислу.

Сутра на програму:

Јавно читање

комада

ПРИЗОРИ

КОНСТРУИСАНОГ

ОДНОСА

Димитрија

Коканова

18h Башта Дома омладине

Призори конструисаног односа су премијерно изведени на Радио Београду у режији Милене Поте, а објављени су на српском и енглеском језику (превод: Радмила Радовановић) у збирци драма штампаној као део награде Михиз за драмско стваралаштво која је аутору додељена 2017. године.

Текст читају:

Борјанка Љумовић, Дарија Нешић, Милица Филић, Лазар Николић и Милош Пантић.

Асистент:

Ђорђе Нешовић

Овде је лепо – сечем дрво, једем пасуљ

20h Књажевско-српски театар

Редитељка у поставци овог текста (младог и награђиваног писца) говори о младим људима који, суочени са својим проблемима, не налазе боље решење него да оду у регрутни центар – место где осећања нема. Ову пишчеву фантазију редитељка сценски уобличава на један елегантан начин, смештајући глумце у коцку „провидних“ зидова. Прецизна игра глумаца подржана је оригиналном музиком (Драшко Аџић), која у овако осмишљеном сценском простору чини представу више него вредном гледања.Поред тога, или пак пре свега, представа отвара питања породичних односа, родитељских очекивања, фрустрација, неслобода у породици, нејасноћа и баријера у емотивним везама. Заједно са “Лауром” из ове селекције, представа “Овде је лепо…” третира херметични, усамљени свет младог човека који, не нашавши смисао у правом животу, покушава да га пронађе у измишљеној стварности.

О представи:

Представа се састоји од 3 различите приче о младим људима, који због различитих потешкоћа, не успевају да пронађу пут до самоостварења и беже у Регрутни центар – метафору лакших избора. Момак у Регрутни центар одлази како би се ослободио љубавне везе јер проблеме који су нормални у свакој љубавној вези није препознао као нешто за шта је вредно борити се. Јегер у Регрутни центар одлази да би се ослободио утицаја свог оца који је на њега положио превелики терет очекивања и затрпавао га амбицијом без да му заиста икад пружи подршку, нежност и љубав. Сестра у Регрутни центар бежи од своје породице која је гуши и која јој онемогућава да оствари контакт и блискост са другим људима иако јој сама породица љубав и блискост не даје. У епилогу представе Момак, Јегер и Сестра се срећу у Регрутном центру – месту које им омогућава једноставан, механички начин постојања без осећања.

Аутор: Филип Грујић « Редитељ: Миља Мазарак « Сценографија и костим: Катарина Ињац, Маргарета Mаринковић « музика: Драшко Aџић « Играју: Марко Мак Пантелић, Јелена Симић, Филип Хајдуковић, Филип Грујић и Иван Павловић Гизмо

Leave A Reply: