e

01.08.2019. ”Лаура, молим те”

Драмско – музички, својеврсни сценски експеримент инспирисан је Франческом Петрарком и његовим Канцонијером. Спроведен је у савременим лабораторијским условима у покушају да дођемо до сазнања: Како данас, после седамсто година, изгледа лирски субјект? Какав је он? И каква је Лаура? И шта је са љубављу данас? Монодрама је смештена у данашње време, време дигиталног отуђења и огромне самоће… Поред главног лика који је објекат експеримента и који пролази кроз унутрашње сукобе свести, страсти, разума и занесености Лауром, веома важну улогу у експерименту има и велики видео бим, јер екрани су нам данас најважнији… и наравно, лажни профил Sajsi MC у улози – недостижне Facebook Лауре.

АУТОР: Милан Мрђа

РЕЖИЈА: Никола Ракочевић, Милан Мрђа и Слободан Ђуричић СЦЕНОГРАФИЈА И КОСТИМ: Валентина Попружан

ОРИГИНАЛНА МУЗИКА: Слободан Ђуричић ИГРА: Никола Ракочевић Продукција: Лаура 2000 Београд, Србија

О првом БАШТеАтру

Милош Миловановић, уредник билтена

Комуникација између глумца и публике требало би да је основа бављења позориштем. Гротовски је успео да сведе позориште само на та два чиниоца да би доказао шта је база. Нажалост, код нас све чешће нема ни посредне комуникације, а непосредна комуникација са публиком је у институционалном позоришту већ незамислива. Сведоци смо естрадизације позоришта и једини одговор који смо имали на то је стварање мртвог, елитистичког театра. Позориште је постало посао, финансијска сигурност, услов за одобравање стамбеног кредита… Заборавили смо ко смо били са 18 – 19 година када смо позориште посматрали другим очима. Онда се десио БАШТеАтар. Опет нажалост, кроз пријаве за фестивал показало се да је независна продукција један од начина да се најбрже отплати горе наведени кредит, али се такође показало да у региону има много ентузијаста који желе да се кроз самосталне пројекте чује њихов прави глас. И управо то је највећа вредност овог фестивала – слобода говора са обе стране рампе. Када је требало да се деси први разговор са публиком било је доста треме, зато што нисмо били сигурни да ли је публика, ненавикнута на директно суделовање, довољно отворена за разговор. Показало се да прилике за комуникацију није било, а да је потреба да се изрази мишљење огромна. Често су људи били веома емотивни док су образлагали своје мишљење о представи, још чешће то мишљење није било баш у директној вези са представом, већ са друштвеним или политичким приликама у земљи, али, у сваком случају, о чему год да се причало, постављало се изнова питање да ли смо ми, који се ту срећемо сваке вечери, само љубитељи позоришта, или можемо том енергијом, која је при сваком разговору била све већа, некако да допринесемо овом друштву. То је оно што је обележило први БАШТеАтар – колективна енергија, потреба за променом, ламент над временима када смо се успешније окупљали на улицама.

Зато ми је драго што ће ово издање фестивала покушати да нас врати на много личнији курс. Корак који многи, често и они који позивају на револуцију, прескачу. Волео бих да све ове личне теме добију ону пажњу коју су имале друштвене теме на првом фестивалу, јер ако нас се нечија изолација, неприлагођеност или повреда тичу исто као теме о којима се разговарало на првом фестивалу, то ће бити знак да тежимо суштинском оздрављењу.

ИНТЕРВЈУ

Александар Ђинђић, селектор и уметнички директор фестивала

Какви су Ваши утисци са прошлогодишњег БАШТеАтра? Прошлогодишњи, први БАШТеАтар је на мене оставио снажан утисак. Иако сам знао ког су квалитета представе и да ниједна од одабраних пет неће проћи незапажено, изненадио сам се више него добрим пријемом код публике. Нисам очекивао да ће публика имати снаге или жеље да се у толиком броју појављује на округлим столовима, рецимо. Међутим, из вечери у вече сам осећао додатно узбуђење. Те тако живе дебате, размена између публике и аутора представе су за мене биле као представа после представе. На моменте сам осећао да су оне изузетне представе биле само повод за дискусију у Галерији Дома омладине. Уз дивне сусрете испред позоришта и Дома омладине, Округли сто је за мене најјачи утисак са прошлогодишњег фестивала.

Имате ли нека очекивања од овогодишњег фестивала и каква? На прошлом фестивалу од публике сам у неколико наврата добио коментар да су одабране представе изузетне и да су, уопште, изненађени целокупном организацијом фестивала. Та, ипак, изненађена лица у публици говорила су ми да нико или ретко ко је очекивао да ће први фестивал бити овако снажан и професионално изведен.

Тада сам добио и “наређења” да ни следеће године не попустим са критеријумима у селекцији и доведем опет представе које не подилазе публици, већ позивају на размишљање, дискусију, бунт… Радујем се сусрету с тим људима.

Какви су Ваши утисци о независној сцени у Србији и региону? Мислим да је независна сцена и даље недовољно развијена. Мислим да уметници треба да покажу више иницијативе, да се окупљају истомишљеници и покушају да стварају своје позориште. Мислим да тога фали. Код нас постоје две, три велике независне продукције које често имају и веома добре представе, али то је то. Ок, они постоје и раде, али има ли нас још? Требало би да нас је више, требало би да пробамо да позоришта оснивамо на сваком ћошку. Без великих очекивања, без размишљања о добити, барем у прво време. Само радити, радовати се уметности, направити нешто, па по цену да све и пропадне. Мора да се покушава. Ја нам желим такву независну сцену.

Да ли мислите да овај фестивал помаже развоју независне сцене код нас и на који начин?

БАШТеАтар је премлад фестивал да можемо да очекујемо такав утицај. Ипак, за пет или шест година, рецимо, ласкало би и Ђорђу и мени када би неко рекао да је с овог фестивала кренула идеја о оснивању једне, рецимо, феноменалне трупе или позоришта.

С обзиром да сте и сами играли у доста друштвено ангажованих представа, а и погледали немали број независних продукција које су се пријавиле, можете ли да нам кажете које су то горуће теме које се понављају (ако се понављају) и да ли бисте, на основу ситуације у којој се наша земља налази, могли да нађете концепт за неку будућу селекцију фестивала?

То су, ипак, одвојене ствари. Играо сам у неколико важних представа које се тичу наше стварности, које су преиспитивале, рецимо, положај радника код нас (али и у свету) (“Радници умиру певајући”, “Триптих о радницима”) или, што је био случај с представом “Живот стоји, живот иде даље”, покушавали смо да се поиграмо с квазиангажованим позориштем. За мене су све три представе веома важне због тога што сам ја као глумац увек желео да са сцене проговарам о данашњем времену, горућем проблему… С друге стране, ове представе су на релевантним фестивалима у земљи и региону освајале немали број награда, па се тако поклопило да оне нису биле важне само мени. Што се обе селекције за БАШТеАтар тиче, не видим да се теме понављају. Ја сам се за обе селекције трудио да одаберем најбоље представе и онда од њих направим “концепт”, тему фестивала. Да, нека представа може да одреди ток који бих волео да селекција има и да онда из тог “кључа” гледам остале представе. Рецимо, прошле године су то биле представе које се већим делом тичу наше друштвене стварности, док је ове године идеја да се задре у појединачни, интимни свет. А када размишљам о трећем БАШТеАтру, остаје жеља као и прошле године – да класику посматрамо из данашњег тренутка. Зар, рецимо, античка трагедија данас није изазов? Ето, нека то буде мој сан за концепт следеће селекције.

Сутра на програму:

Шума мог дрвета 2Оh Књажевско-српски театар

О представи: Шума мог дрвета је постдрамски лабораториј у коме се истражује глобални проблем бегунца. Обојица перформера, Зафирчев и Костов, стварају јединствени тип сценског склада у коме говор тела у кризи, у колизији са вербалним говором и говором музичког тела, обједињују се на позорници како би испричали причу о потрази за сопством. Представа је камерног типа, „in face“ публици, гласна и интимна истовремено.

АУТОР: Сашо Димоски РЕДИТЕЉ: Александар Ивановски СЦЕНОГРАФИЈА И КОСТИМ: Васил Зафирчев, Александар Ивановски, Сашко Костов ИГРАЈУ: Васил Зафирчев, Сашко Костов

Из извештаја селектора: Овај узбудљиви кореодрамски чин који глумац изводи у камерном простору упечатљив је на више нивоа. У избору сценских решења ова представа гледаоца може да асоцира на неку савремену бајку намењену одраслој публици. Све се дешава у полумраку, у природи, шуми, где се налази јунак који се отиснуо од познатог света и упутио ка нечем непознатом. На том путу наш јунак, уз сопствене кризе, али и вањске околности, покушава да дође до себе самог. Јак, експресивни глумачки израз и снага исијава из сваког минута ове представе који, у комбинацији са текстом и музичким и другим звучним партитурама, чине да се замислимо над сопственим животом, тачком на којој се на свом сопственом путу налазимо ми сами. Отићи у непознато и тако боље упознати себе или остати у комфор зони једно је од основних питања које ова представа покреће.

Уредници билтена: Милош Миловановић Борјанка Љумовић Александар Лекић

Leave A Reply: