e

Билтен 02 БАШТеАтар 2019.

”Шума мог дрвета”

Шума мог дрвета је постдрамски лабораториј у коме се истражује глобални проблем бегунца. Обојица перформера, Зафирчев и Костов, стварају јединствени тип сценског склада у коме говор тела у кризи, у колизији са вербалним говором и говором музичког тела, обједињују се на позорници како би испричали причу о потрази за сопством. Представа је камерног типа, „in face“ публици, гласна и интимна истовремено. 

Аутор:

Сашо Димоски

Редитељ:

Александар Ивановски

Сценографија и костим:

Васил Зафирчев,

Александар Ивановски,

Сашко Костов

Играју:

Васил Зафирчев,

Сашко Костов

Никола Ракочевић

ИНТЕРВЈУ

Никола Ракочевић, глумац у представи Лаура, молим те

на велики број запажених улога које сте остварили у свом матичном позоришту, филму и телевизији, откуд потреба да направите представу ван институционалног позоришта? И колико је тешко направити је?

Ванинституционално позориште С обзиром је нешто што је мени увек било веома занимљиво. Та врста слободе коју имате када стварате нешто што није везано за институцију је веома занимљива и инспиративна. Да је тешко и компликовано, јесте, посебно што све институције имају логистичку подршку које слободне продукције и трупе немају. И поред тог  осећаја слободе,који сам већ поменуо, ти људи који су ме позвали да радим, Милан и Бобан, били су веома инспиративни. Они се иначе не баве позориштем, али га јако цене и воле. Они су имали осећај да ће направити представу и тај чин прављења представе је њима био узбудљив и интересантан, па је то и мене инспирисало да се тиме бавим на најбољи могући начин.

Ваш јунак живи у виртуелном свету, истовремено жудећи за љубављу. По Вашем мишљењу, да ли су и на који начин интернет и друштвене мреже удаљиле људе једне од других?

Не мислим да је интернет било кога удаљио. То је само једно од средстава. Људи то имају од давнина, тј. од почетка, тај осећај да су удаљени, да  не слушају једни друге и да се боје једни других. Људи су иначе склони удаљавању и без инетрнета и без друштвених мрежа, само што је, ето, то сад мало израженије јер на интернету можете да добијете неки сурогат живота. И што је највећи трик, ту можете да добијете тај лажни осећај испуњености, а то је заправо једна велика празнина. Имате осећај да сте урадили нешто много важно,

а уствари сте све време у неком алгоритму који вам даје лажан осећај задовољења.

Проводећи толико времена на интернету, живимо ли заправо у лажном свету који нам омогућава да покажемо бољу слику себе?

То је тај страх о коме причам, страх од тога да будемо оно што заправо јесмо, да опростимо себи неке грешке које имамо, и онда ми због тог ужасног страха желимо себе да направимо много значајнијима, моћнијима, снажнијима, емотивнијима него што заправо јесмо, и тако желимо да прикријемо то што смо ми и да избегнемо ту осуду на коју можемо да наиђемо од стране других људи који нас неће прихватити. Али мислим да су то све предрасуде које постоје и без интернета, али сад интернет много помаже. Ми можемо да направимо профил на Facebook-u на ком изгледамо ка Херкулес а не као Пера Ждера из Попаја, али, у суштини, свега би тога било и без интернета.

Жудња за љубављу је у сваком човеку. Да ли је и колико данас сусрет и суштинско спајање искомпликовано и оптерећено превеликим очекивањима, претварањем и стидом?

Тај страх је управо препрека да се са неким зближимо. То неприхватање самог себе, страх од осуде, заправо нас удаљава од тих сусрета. А мислим да људи имају велику потребу за љубављу и да је то наш највећи нагон и жудња – да добијемо љубав.

Каквом Вам се чини идеја о оснивању оваквог фестивала који се бави искључиво независном сценом?

Фестивали би иначе требало да имају смисла и да нешто значе, а не да буду само могућност да се повуку неке паре са фондова. Овај фестивал је један од ретких који имају смисла и који окупља на једном месту и истиче независну сцену за коју мислим да је важна. Овај фестивал може да прерасте у нешто веома битно, јер, поред тога што окупља независне ствараоце на једном месту и омогућава им да упореде своја искуства, он подстиче људе да се фокусирају на назевисну сцену. Мислим да је много важно да узмеш ствар у своје руке и да не чекаш новац од државе и да овај фестивал може да помогне да људи размене искуства и пронађу продукцијске оквире за свој рад.

ОКРУГЛИ СТО

Лаура, молим те

На првом разговору са публиком посвећеном представи Лаура, молим те, модератор Александар Ђинђић представио нам је ауторски тим представе, редитеља Милана Мрђу и глумца Николу Ракочевића. Најпре је кренуо разговор о томе како се ауторски тим окупио, с обзиром на то да је само Никола неко ко се претходно бавио позориштем. Публици се обратио редитељ представе.

Нама је веома драго што смо на овом фестивалу, јер мислим да можемо да будемо добар пример за целу ову причу. Бобан (Слободан Ђуричић, коаутор) и ја смо почели пре три године са нашом музичком продукцијском кућом да радимо на овој представи јер десет година, колико се знамо, маштамо да урадимо позоришни пројекат. Основа је била моја збирка песама Крњи Канцонијер. Најпре смо урадили сонгове, још пре десет година, али се ствари нису одвијале најбоље. Онда сам ја окренуо Николу са којим се нисам знао, он је читао књигу и прихватио да ради представу са два, у том тренутку, потпуна позоришна дилетанта. Представа је прошла дуг пут, више пута смо се и опраштали једни од других и од представе, али она ипак доживљава тридесето извођење.

Никола Ракочевић је одговорио на констатацију да је институционално позориште постало тесно за људе који би на посвећен начин да се баве овим послом и да је независна продукција постала можда једини начин за озбиљније уметничко изражавање.

Могу само да кажем да се слажем с тобом, али оно што могу да кажем јесте исто да од ламентирања ми немамо ништа. Ми можемо сада да седимо и да чекамо, ја сам имао срећу да се запослим у Југословенском драмском позоришту и то је лепа ствар која ми се догодила. Али оно зашто се бавим овим стварима је зато што да је, рецимо, сад Ћирилов тамо управник – немам ништа против Тамаре Вучковић, мислим да супер ради свој посао – онда бих ја само радио у позоришту, онда бих ја сваки пут морао да одем да питам да ли могу нешто да снимам или не могу и онда би Ћирилов мени обезбедио континуитет улога које би мене

лансирале као глумца и онда бих ја могао да се бавим само глумом и да, у оквиру своје глумачке професије, развијам и своје биће и себе као уметника и да могу да се остварим само као глумац. Међутим, то и није тако могуће и крај и тачка. Ја сад не могу да улазим у разлоге зашто је то тако – такво је време, ситуација је таква, продукција се убрзала, не поштује се више позоришна уметност као пре и шта год већ, не знам ни ја. Али порив да се изразиш је нешто што свако од нас има без обзира у ком си аспекту, у ком си делу позоришног бића – да л’ си писац или редитељ итд. Ја мислим да је та потреба да се направи позоришна представа нешто што недостаје. Мислим да та врста искрености, заправо, ми то ни не видимо, али мислим да заправо ту лежи потенцијал, чак и комерцијални потенцијал. Знаш, то је као са овим бендовима.

Кад се појави неко ко је аутентичан, без обзира што је дебитант, што почиње, заправо том својом харизмом привуче одређену публику и почне да живи од тога.

Модератор се осврнуо на тему представе. Публику је занимало шта је од виђеног искуство аутора, а шта је имагинација.

Искуство је све оно што је на Facebook-u, а све ово остало је измаштано. Ако гледамо Петрарку пре седамсто година. Имамо човека који је ужасно заљубљен у жену којој не сме да приђе. То је екстрем тешки. Значи ти си заљубљен у њу и пишеш јој песме на неком сељачком језику и она онда и умре, али јој и даље не прилази. Свашта се деси, али он и даље не прилази. Замислите сад најприроднију ситуацију где се човек заљуби у жену а да јој не приђе. Схватили смо да на тој мрежи, на Facebook-u постоји таква лепеза емоција, а у питању је само једна соба и један човек. Супер би било кад би то био филм па да се осети тотална тишина, не чује се ништа, иза те собе се чује неки пригушени звук, људи раде, иду на посао, мислим све је у реду, а он унутра доживљава тешку драму. Оно што је нама  изузетно било битно јесте да представимо човека који је успео да се заљуби просто путем мреже, тако што је видео фотографију.

Сутра на програму:

Промоција романа

„Алма Малер“

Саше Димоског  

18h Галерија Дома омладине

Исповест жене која је живела у сенци великана.

Алма Малер је била супруга, љубавница, муза, интимна пријатељица изузетних уметника, појава која је обележила једну епоху својом јединственом душом, отпорном на заборав.

Сашо Димоски спада међу најбоље младе македонске писце. Добитник је више награда за своја дела, а његов лирски тон одвео је Алму Малер на сцену Македноског народног позоришта и у руке америчких издавача.

Not the right leg 20h Књажевско-српски театар


Из извештаја селектора:
У овој представи без текста извођачица нас проводи кроз свој сопствени процес оздрављења – од тренутка физичке повреде до опоравка. На том путу она нас својом игром наводи на низ асоцијација које могу да се јаве током гледања овог савременог сценског перформанса. Јесмо ли свесни свог тела, јесмо ли свесни колико можемо бити креативни користећи се својим телом? Са друге стране, намеће се питање колико оптерећење (извођачко) тело може да поднесе и који је то тренутак када оно изда свог власника? Да ли је бављење уметничком игром, перформансом или уопше неком артистичком вештином која вапи за јавним показивањем данас код нас толико на маргини да нам сав напор који перформери улажу делује као ентузијастички подухват који у свој својој пуноћи остаје у сенци других извођачких пракси?

О представи:
Представа је аутобиографски соло перформанс Данке Секуловић, циркуске акробаткиње суочене са професионалном повредом. Описује процес опоравка и све оно што он носи, постављајући кључно питање да ли је повређено извођачко тело и даље функционално извођачко тело. Представа се поиграва разним позоришним и парапозоришним средствима, савременим циркусом, савременим покретом, плесом, луткарством и анимацијом тела и објеката и успешно комуницира са публиком, без иједне изговорене речи. У питању је копродукција две организације из Београда, Циркусфере и Три гроша. Дом културе Студентски град подржао је продукцију понудивши сцену за припрему и редовна месечна играња. Захваљујући Француском Институту велики део материјала за представу настао је током истраживачке арт резиденције у Паризу у Cite Internationale des Arts програму.


АуторИ: Данка Секуловић и Ана Поповић
Редитељ: Ана Поповић
Сценографија и костим:
Каркатаг колектив – Сенка Радивојевић
Играју: Данка Секуловић и Бранко Џиновић