e

БАШТеАтар 03 БИЛТЕН 5

Недеља 25.10.2020.

Данас на програму:

KAUČING & APARTMAN

Пројекат представља спој позоришта и концерта. Текст је настао као последица огромне, инвазивне кампање да савремени човек мора да промени своје навике живота и усаврши се – поред свих препрека, искушења и пре свега мушко-женских односа. Две жене, седећи на каучу, разматрају на веома духовит и релаксиран начин све званичне и незваничне методе за исправљање тела и душе, уз велику количину вискија који помаже. Све ове методе постају једна апсурдна слика, кроз комичне карактере наших антијунакиња које се носе са животом уз велики напор, али и ведро, баш као гледаоци који треба да осете олакшање што су такви какви јесу. Песме се припајају целини и природно преплићу са радњом, јер су проистекле из истог провокативног и атрактивног стила.

АУТОРКА ТЕКСТА И ПРОЈЕКТА: Душанка Стојановић Глид · ИГРАЈУ: Душанка Стојановић Глид, Александра Јанковић · ВОКАЛ: Марија Вицковић · КОМПОЗИТОРИ: Марија Вицковић, Мико Алексић и Владимир Пејковић (песме Ендорфин и Молекул) · ПРОДУКЦИЈА: Салон Салут, Београд

ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ: Јавно читање драме ТАМО ГДЕ ПЕВАЈУ, Филипа Грујића 17ч, Башта Дома омладине DJ ALEX MARK 22ч, На Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац

ИНТЕРВЈУ

Aна Рудакијевић, глумица

Представа Три зиме настала је као дипломски рад ваше класе и сада је на репертоару Академског позоришта Промена. Како је настало ово позориште и шта одређује његову позицију, како на културној сцени Новог Сада, тако и шире?

Академско позориште Промена основано је још 1978. године од стране студената режије и глуме. Њихове представе су бележиле велике успехе на позоришним фестивалима широм Југославије и може се рећи да су стајали раме уз раме са тадашњом професионалном позоришном сценом. У Промени се активно стварало до средине 80-их година када долази до смене генерација студената који нису имали иницијативу да позориште настави са радом, те се оно гаси. Поновно обнављање позоришта десило се 20. фебруара 2015. године на иницијативу студената драматургије и глуме у жељи да млади будући уметници своје радове могу да прикажу публици и да удружени заједно понудимо нашој (једноличној и помало успаваној културној сцени) неки другачији, динамичнији и разноврснији театар

Публику Позоришта Промена углавном чине млади, чак и они који иначе не прате институционалне репертоаре. Шта они очекују од позоришта и колико се њихове потребе данас уважавају?

Ми као позориште можемо да се похвалимо да наш рад прате у великом броју, како млађе тако и старије генерације које су засићене репертоаром институционалних позоришта.Публика врло радо долази у Промену јер ту има прилику да види сасвим другачији репертоар – поставку ретко или никад извођених позоришних комада, младе, посвећене људе, који се самостално, самоиницијативно окупљају, стварају, спремају и распремају сценографију, сами се организују. И то све ствара потпуно другачију енергију на сцени као и ван ње, и на то нико не остаје имун.

Како сте се определили за комад Три зиме, Тене Штивичић и зашто су приче и даље важне за позориште?

Текст је био предлог наше професорке Јасне Ђуричић, а определили смо се врло лако, што се каже – на прво читање и то готово једногласно. Ауторка на маестралан начин прича причу о обичним људима, о њиховим илузијама, надама, погрешним одлукама, храбрости, љубави, тајнама, причу која се бави односима унутар једне породице, прича о стварању и распаду једне државе, прича о материјалном и духовном наслеђу… То су све ствари које се тичу сваког појединца и ова прича је зато важна јер свако од нас може да пронађе своје сопствено парче унутар ње.

Које су основне разлике у стваралачком процесу током студија и касније у професионалним позориштима?

Основна разлика јесте у посвећености раду као и времену које се издваја за сам процес и рад на представи. А једно произилази из другог. Нажалост, институционална позоришта све више личе на продукцијске установе које само штанцају пројекте, где се припрема представе своди на рад до два месеца, а са друге стране на Академији имамо вишемесечно учење, студирање и истраживање. Идеално би било када би сваки процес у позоришту доживљавали као припрему дипломске представе.

У чему се, по Вашем мишљењу, огледа значај фестивала који промовишу езависну позоришну продукцију?

Мислим да је излазак позоришта ван институција и стварање независних позоришних трупа и продукција наша будућност. Фестивали који подржавају самосталне уметнике и промовишу их, су велика подршка и треба да их ценимо и чувамо.

ОКРУГЛИ СТО

Три зиме

Округлом столу о представи Три зиме, присуствовали су глумци Ксенија Митровић, Исидора Влчек, Никола Кнежевић, Сташа Блечић и Милош Лазић.

Водитељ Милош Миловановић разговор је започео питањима шта је Удружење студената драмског департмана Академије уметности Нови Сад, у каквој је оно вези са позориштем Промена и на који начин опстаје представа Три зиме. Милош Лазић је објаснио да данашње позориште Промена представља наставак идеје професора Боре Драшковића, који је желео да студенти имају могућност да и кроз играње представа стичу искуства, уместо да се рад на тим представама завршава на испитним извођењима. Ми смо одлучили да дамо неки наш печат и да покажемо како може предано, вредно и истрајно да се ради на једној представи (…) Када сам био четврта година, Стефан Исаковић, Димитрије Аранђеловић и Душан Вукашиновић су добили статут и папире из претходних година постојања и одлучили да окупе све људе који желе да се укључе у ту причу. Исидора Влчек је истакла чињеницу да је представа настала пре више од две године, при чему у њој играју глумци који су дипломирали и много раније, те сам опстанак представе сматра великим успехом. Сви једва чекамо да играмо Три зиме, то је као неки допинг. У институционалним позориштима, сви смо тога свесни, има много лажи, лажи у смислу са сцене, неких ствари које не пролазе кроз људе. А овде се ми стварно трудимо да изврнемо срце, душу, све на длан, а то и нас у исто време храни. Милоша Миловановића је занимало како сада, када је екипа представе дипломирала, функционише позориште Промена. Сташа Блечић је напоменула да се недавно завршио Пикник Промене. То је мали фестивал који смо измислили, са идејом да буде измештен изван позоришта. Зато се зове Пикник. И дешава се на Петроварадинској тврђави сваке године. Објаснила је да позориште функционише, да је остало на млађим генерацијама. Никола Кнежевић је додао да сам назив Удружење студената драмског департмана упућује на то да је реч о сарадњи студената глуме, режије и драматургије, као и да су јавна читања радова студената драматургије све чешћа појава на програму позоришта Промена. Исидора Влчек је објаснила да позориште опстаје тако што се иницијатива преноси са генерације на генерацију. Као што смо ми заражени Променом, тако и свака следећа генерација мора да се постара да зарази наредне генерације које долазе. Милоша Миловановића је занимало како се ствараоци у позоришту Промена носе са продукцијским захтевима у процесу креирања и даљег живота представа. Милош Лазић је одговорио да је свима јасно да се представе које немају стабилно и континуирано финансирање углавном заснивају на плаћању да би играо. Али са овом представом смо имали ситуацију да је један наш пријатељ који је гледао представу седам пута, издвојио позамашну суму као донацију представи, пошто ми плаћамо ауторска права, без икаквог свог личног интереса, што је показатељ да смо на добром путу. Милош Миловановић је потом приметио да се представа Три зиме истиче пре свега сјајном глумачком игром, и интересовало га је како се долази до тог резултата. Сташа Блечић је све заслуге за уверљивост глумачког израза приписала раду и напоменула да је најдужи део процеса представљало само упознавање са текстом и истраживање културно – историјских околности времена које комад тематизује, при чему је посебно нагласила питање позиције и права жена. Ксенија Митровић је објаснила да су се на почетку процеса глумци упознали са перспективом свих лица у комаду. Једно време смо мењали улоге, док нисмо дошли до коначне поделе. Милош Миловановић се потом осврнуо на пандемију и питао саговорнике како доживљавају позицију хонорарних глумаца у овим околностима, пошто и сами спадају у ту групу. Исидора Влчек је у духовитом тону одговорила: Корак по корак, дан по дан, са захвалношћу што смо живи. Сташа Блечић рекла: Од Савеза смо добили четири кутије из супермаркета, са неким лепим поклопцем и унутра ајвар, пинђур, мајица и две оловке. Једна црна једна бела. Из публике се за реч јавио Владимир Ристић и констатовао да се из примера представе Три зиме може закључити да је неопходно да се позориште врати доброј литерартури. Сташа Блечић се захвалила организацији фестивала и истакла његов значај. На крају је публика спонтаним аплаузом још једном поздравила глумце.

Сутра на програму:

NOTHING CAN GO WRONG 20ч, Дом омладине

ИЗ ИЗВЕШТАЈА СЕЛЕКТОРА: Исидора Станишић у свом соло перформансу кроз савремени плес и покрет преиспитује тему страха, доводећи га у везу са животом у данашњем друштву. Потреба да по сваку цену сачувамо своју сигурност, да се обезбедимо у сваком смислу доводи до све већег отуђења и, у извесном смислу, неке врсте аутоизолације. Кореографкиња и извођачица уз музичку пратњу пијанисткиње Дарје Јаношевић покушава да на невербалан начин поново успостави везу са светом који је окружује. Ово је прича о престанку дијалога, изгубљеној блискости, повлачењу у себе, али и о покушају, борби да се изгубљена комуникација поврати. Александар Ђинђић

О ПРЕДСТАВИ:

Савремени плесни соло перформанс Nothing can go wrong тематизује људске страхове у контексту савременог друштва. Потреба човека да се обезбеди у сваком сегменту сопственог живота води га ка све већој аутоизолацији и атомизацији, док у покушају да рационализује своје постојање и осигура га од потенцијалних опасности, постаје опхрван ирационалним страховима који више нису везани за саму смрт већ све више препознају другог као извор те опасности.

Потрага за плесним језиком који би оличавао дубоко потиснути унутрашњи емотивни живот јединке, основни је кореографски задатак. Тамо где престаје размена и дијалог, успоставља се језик покрета као нови инструмент комуникације. Додир, загрљај и поглед бивају прекретница у општем расулу неспоразума.

РЕЖИЈА: Исидора Станишић ИГРА: Исидора Станишић КОМПОЗИТОРКА И ПИЈАНИСТКИЊА: Дарја Јаношевић

ПРОДУКЦИЈА: Министарство културе и информисања Републике Србије

Концерт бенда ЦИМЕРКЕ 22ч, На Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац