e

БАШТеАтар 03 БИЛТЕН 3

Петак 23.10.2020.

Данас на програму:

ФРАГМЕНТИ НЕСПОКОЈА

Представа Фрагменти неспокоја настала је по мотивима дела Фернанда Песое, а кроз истраживачки процес ауторске екипе који је подразумевао више радионачарских фаза као и активно пропитивање неких од постулата драмског театра. Теме којима се Песоа, односно његов хетероним Бернардо Соареш, бави у Књизи неспокоја су отуђеност, усамљеност појединца, тескоба, пролазност, али и истовремена жудња за свим могућим животима, жеља да се живот иживи до крајњих граница. Управо ови мотиви прожимају фрагменте неспокоја које сценски истражујемо. Као мултимедијално извођачко дело, представа подразумева истовремену аутономију, али и садејство свих аутора и свих медијских токова који сценском изразу дају слојевитост. Коришћени су одломци и текстови из следећих дела: Књига неспокоја, у преводу Весне Стаменковић, Трафика и Шкембићи у сафту из збирке песама Познати странац, у преводу Јасмине Нешковић.

РЕЖИЈА: АНА КОНСТАНТИНОВИЋ · ДРАМАТУРГИЈА: МАРИНА ЋЕТКОВИЋ, ТАМАРА БАРАЧКОВ · ИГРАЈУ: МИЛИЦА СТЕФАНОВИЋ, ЖЕЉКО МАКСИМОВИЋ, ДОБРИВОЈЕ МИЉАНОВИЋ, МАРИЈА КОВАЧИНА, МАРИЈА ОПСЕНИЦА (ГЛАС) · СЦЕНСКИ ДИЗАЈН: ВИШЊА ВУЈОВИЋ · ДИЗАЈН КОСТИМА: МИЛЕНА ГРОШИН · ДИЗАЈН ЗВУКА: ДОБРИВОЈЕ МИЉАНОВИЋ ДИЗАЈН ВИДЕО-РАДА: МАРИЈА КОВАЧИНА · ПРОДУКЦИЈА: ЕХО АНИМАТО, БЕОГРАД


ПРАТЕЋИ ПРОГРАМ:
Промоција романа ПОДСТАНАР, Филипа Грујића 18ч, Галерија Дома омладине DJ MARCO WHITE 22ч, На Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац

ИНТЕРВЈУ

Филип Грујић, писац и музичар

Као драмски писац који има искуства у раду и на независној сцени и у институционалном позоришту, шта бисте истакли као основне предности и недостатке независне позоришне продукције данас?

Независна позоришна продукција је нешто што мора да постоји, али у нашој земљи је то изразито тешко, зато што су одвајања за њу премала. Оно што би требало да буде њена главна снага, а то је да слободно може да говори о табуима и да ради уметничке експерименте, не може у целости, зато што није до краја независна. Постоје донатори, постоје конкурси који условљавају теме и онда се увек праве компромиси. А бескомпромисност је немогућа уколико стално зависиш од дефиниција које конкурси постављају. Али постоје примери где се у независној сцени успе направити нешто много важно и много потребно друштву. И то је нешто што независна сцена треба да негује. Простор да се чује глас.

На који начин положај младих драмских писаца у Србији одређује њихове формалне и садржајне оквире?

Млади драмски писци, а мислим и генерално писци, осуђени су да раде милион ствари истовремено да би могли да преживе, зато што није могуће написати четири драме које ће се те године извести, јер само тако би било могуће живети искључиво од драмског писања. Стога ми прихватамо разне послове, трошимо се на хиљаду страна и једино што морамо је да у неком тренутку пресечемо и схватимо где је граница до које идемо. Колико нешто можемо да радимо а да не утиче на наше писање. Јер превише ситних послова са страна доводи до замора, а замор доводи до тога да немамо времена да се удубљујемо до краја у оно што радимо.

Зашто су важна јавна читања савремених домаћих драмских текстова?

Јавна читања су много битна, зато што се код нас све догађа искључиво на рачун препорука. Стога, довољно је да једна особа чује јавно читање и да препоручи другој, а друга трећој. Kада у малим срединама три особе причају о нечему, то већ постаје тема и тако се афирмишу аутори.

Шта знају Цимерке, а не зна Подстанар? Шта могу драмски текстови, а не може проза и обрнуто?

Цимерке је бенд који сам основао заједно са Александром Блажићем и Луком Мејџором, са којима сам сарађивао и у ранијим пројектима. Музика је један сасвим други израз у односу на књижевност, прозну или драмску, и самим тим захтева сасвим другачије технике писања песама. У опису бенда стоји Цимерке се не плаше поп музике. Цимерке се плаше јаких жена. Музика пружа да будеш стално на ивици, ослобађа те, пушта те да се играш. Писање романа исто то пружа и захтева да будеш на ивици, али на сасвим други начин. Ипак, чини ми се да оно што спаја све те уметничке дисциплине јесте стално жонглирање на ивици. Да се никад не зна до краја да ли је смешно или тужно, да ли је софистицирано или кич, да ли је стрејт или геј.

Која је улога фестивала у подстицању развоја независне позоришне продукције?

Фестивали су најбоља прилика за промоцију било чега, па самим тим и независне позоришне продукције. Зато што фестивали са собом носе посебну енергију. Другачији је осећај бити на фестивалу или ићи на концерт или репертоарску представу. Увек је више дружења, упознавања, а где су те две ствари, ту су и неки каснији послови и сарадње.

ПОДСТАНАР је други роман Филипа Грујића и бави се младалачким лутањима, тражењима одговора и (не)прихватањем да одговора, једноставно, нема. Филип Грујић (1995) је дипломирани драматург и награђивани писац. Аутор је романа Блудни дани куратог Џонија у издању Самиздата Б92. Добитник је Стеријине награде за драмски текст Не пре 4:30, нити после 5:00. Члан је бенда Цимерке. ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА: Одједном, једино што сам схватио било је да остајем без ваздуха. Какав је сад то осећај? Нисам могао да га упоредим ни са једним другим у животу. Грчевито сам се борио да удахнем, трзао сам се, џилитао, гибао, покушавао да схватим шта ми се догађа. Нисам ништа видео око себе, само сам осетио – ја се борим за ваздух. Исто тако одједном, престао сам да се борим за ваздух. Чини ми се, баш тад, цела ова моја епопеја, од мог станодавца до мог мора, одиграла се у тренутку кад сам одлучио да пустим, да се више не борим за ваздух. У том тренутку, сећам се, смејао сам се. Питао сам се, да ли је могуће да сам толико озбиљно себе схватао? Онда је све постало тихо. Све је постало црно. Све је постало неважно. . .

РЕКЛИ СУ О ФЕСТИВАЛУ:

Показало се да у региону има много ентузијаста који желе да се кроз самосталне пројекте чује њихов прави глас. И управо то је највећа вредност овог фестивала – слобода говора са обе стране рампе.

Милош Миловановић, глумац и редитељ

Овај фестивал је један од ретких који имају смисла и који окупља на једном месту и истиче независну сцену за коју мислим да је важна.

Никола Ракочевић, глумац

У ово наше доба кризе неопходно је бити независтан, ументички бар; глас независне позоришне сцене се мора чути гласно, јер увек има нешто велико да поручи и то на аутентичан начин.

Сашо Димоски, писац и драматург

Мислим да је у условима у којим тренутно живимо и радимо јако корисно што постоји једна оваква иницијатива која омогућава простор за видљивост младих уметника и размену њихових искустава. Ипак морам да признам да оно што је мене лично одувек мало бринунло јесте категорисање само по себи и одвајање на „ово” и на „оно”. Хоћу рећи, искључивост у било ком облику код мене изазива отпор. Волела бих када би на позоришним фестивалима генерално, биле добродошле представе и са независне сцене, и из институција, и студентске –равноправно… Када би једини критеријум био квалитет идеје и успелост реализације, а не одакле она долази и из којег буџета се финансира.

Миља Мазарак, редитељка

Није лако бити део независне сцене, и зато се још више поносимо нашим радом и једва чекамо да будемо део и независне фестивалске приче. Да будемо у друштву које је у сличним условима стварало и борило се за свој рад, то увек има своје предности.

Данка Секуловић, циркуска уметница и драматуршкиња

Мислим да је за виталитет уметности и културе неопходно да постоји јака независна сцена, тако да је свака врста подршке, а фестивал тако доживљавам, изузетно важна.

Анђелка Николић, редитељка

ПРЕДСТОЈИ: Недеља, 25.10.2020. ТАМО ГДЕ ПЕВАЈУ Јавно читање драме Филипа Грујића 17ч / Дом омладине, Сцена Славица Слаја Урошевић Понедељак, 26.10.2020. КОНЦЕРТ БЕНДА ЦИМЕРКЕ 22ч/ На Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац

Сутра на програму:

ТРИ ЗИМЕ 18ч, Књажевско-српски театар

ИЗ ИЗВЕШТАЈА СЕЛЕКТОРА:

У четворосатној представи „Три зиме“ пратимо историју једне загребачке породице – од времена стварања државе Југославије до њеног распадања и даље – до наших дана. Глумци (доскорашњи студенти глуме АУ Нови Сад) надахнуто, вешто и без остатка тумаче карактере ове савремене драмске списатељице чије се судбине укрштају са историјским потресима некадашње велике земље. Управо у глумачкој игри, али и искусном редитељско-педагошком вођењу проналазим велику вредност ове представе која излази из домена студентског рада.

Александар Ђинђић

О ПРЕДСТАВИ:

Три зиме представљају причу која прати историју једне загребачке породице и њихове куће у три кључна историјска тренутка (1945, 1990. и 2011), где свака година доноси важне прекретнице које утичу на судбину, не само јунака ове приче, већ и на читаву историју бивше Југославије. Између ратова, савремених политичких дешавања, и љубави, храброст да пронађу своје место у свету видимо првенствено кроз женске ликове ове породице које чине њен стуб већ генерацијама. Док пратимо њихов пут у данашњем времену, повремено са ретроспекцијом, присећамо се са чиме се једна породица сусретала у прошлости и колико је та прошлост заправо далеко до нас.

Представа је настала као дипломски рад студената глуме у класи професорке Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов.

ТЕКСТ: Тена Штивичић · РЕЖИЈА: Јасна Ђуричић · СЦЕНСКИ ДИЗАЈН: Јасна Ђуричић · ИГРАЈУ: Никола Кнежевић, Исидора Влчек, Вања Ковачевић, Ксенија Митровић, Тамара Шустић, Аљоша Ђидић, Ана Рудакијевић, Стефан Бероња, Сташа Блечић, Бојана Милановић, Милош Лазић, Милош Лучић, Растко Мићић · ПРОДУКЦИЈА: Удружење студената драмског департмана Академије уметности Нови Сад

DJ GORANCHE 22ч, На Youtube каналу и Facebook страници Дома омладине Крагујевац

Уредници билтена: Марија Пејин Александар Лекић